Ašikovanje "u selu" poslije podne
I dio
Poslijepodne, kada bi sunce osjetno kretalo ka silaznoj putanji, a hladovina godila svakoj osobi, selo bi najedanput uzavrelo. Znalo se unaprijed ko će u selo izaći u misnim odijelima (govorilo se da drži do sebe), ko u novim, a ko u starim farmericama, ko će pod vratom imati dukate, koja je «suknjara», a koja će doći građanski obučena. "Selo" smo zvali glavnu ulicu u centru sela, i opet, samo od Markosove kuće do slastičarnice. Izlazak u selo je značilo šetnju po dvoje, ćaskanje, tračanje, ašikovanje...
Kretalo bi se u strogo muškim i strogo ženskim parovima, pa kako bi hladovina padala i vrijeme odmicalo, oni hrabriji i ašikovanju vičniji «uskakali» bi kod cura. Malo je bilo hrabrih cura, jer bi se taj gest odmah protumačio kao sramota. U slobodnom prevodu to je značilo « da mu se nabacuje». S obje strane ceste, stajale bi kolone kibicera, « jeb..ča na baterije», ne usuđujući se još ući u ašik avanturu pred tolikim svijetom. Selo je uvijek bilo živo i nekako veselo. Toj živosti, pored sjajne mladosti, ton je davala i živopisna odjeća svih prisutnih. Ako je nešto postalo «moderno» , tog dana bi već osvanilo u selu. Koliko je bilo zezancije, toliko je bilo i ozbiljnog ašikovanja, jer se u svakoj godini ženilo po 60-70 momaka i isto toliko bilo svadbi. Pa i više. Ona cura koju bi momak izdvojio iz kolone i stao «nasamo» bila je sumnjiva. Njena udaja je na neki način visila o koncu. Pitanje je bilo kad će pobjeći, i da li će to biti iz sela ili od kuće. Kada bi joj se bolje zagledalo u njeno dotjerano lice, vidjelo se da često mijenja boje, od slatkog rumenila do ozbiljnog izraza, jer se u takvom stanju izgovaralo ono sudbonosno «DA». Držanja za ruke i poljubaca nije bilo. Bila je to sramota, preko koje drugi nebi prešli. Otac i mater nikada. Oni, koji bi se ipak usudili u tako nešto, bili su ili «školarci» ili parovi sumnjiva morala. Čudno izjednačavanje.
Školarci su bili kao «napredniji, kulturniji, ko gradska djeca». Za njih je uvijek sve bilo normalno. Oni pak drugi, sumnjiva morala, znali su zalutati iza škole, neki i u šupu za ugalj, i tamo se «vatati», kako se tada govorilo. Stajali bi pripijeni jedno uz drugo, pričali bezobraštine, ljubakali se i pipali. Pratila bi ih redovno ekipa dječurlije, ne bi li ugledali «ono», a šta je to «ono» ni sami nisu znali, samo su čuli da će biti «ono». Čučali bi u mraku, nadajući se da neće iskočiti «čoko» i prisjest im «ono». Ne bi se izlazilo iza škole dok se svi u selu ne raziđu. Sramota se bilo pokazati izvatano i ispipano. Neki domaljevčani kažu istravuljano. Ma, šipak sramota, znali smo mi pošteniji da je njima bilo bolje nego nama i maštali šta bi radili da smo na njihovom mjestu, al´ eto mi smo se plašili paroka da nas u iduću nedjelju ne rekne od oltara. Iskreno, ni njih nije nikada rekao, valjda zato što ni njemu to niko nije rekao, a sam očima nije vidio. Ma, zavidjeli smo svim onim slobodnjacima koji su imali tu hrabrost i ko bajagi se svake nedjelje «omrsili». Da im ipak malo napakostimo, zezali smo muškarce da su im okrečena leđa, a ženske da su iza škole otišle ispeglane, a vraćaju se izgužvane, te da je sva učičkana.
I tako bi bilo svake nedjelje, osim kada je padala kiša, a zimi snijeg. Tada bi svi oni koji mogu stati, bili kod Mensura u «slasti». Oni koji su ikada bili u selu znaju da je svake nedjelje i crkvenog praznika u selu bilo oko 500 osoba, pa i više. Približno cura koliko i momaka. Stranaca je bilo relativno malo, ali ih je bilo. Bili su upadljivi i svako je znao odakle su. Onaj ko se nije mogao oženiti iz Domaljevca ili onaj koji je bio pod bilo kakvom falinkom, išao bi u tuđe selo. Nije rijetko opet bilo, da najbolje cure odu u tuđe selo i da se najbolji momci ožene sa strane. To nije bila samo naš domaljevačka specifičnost, bilo je tako svuda oko nas. Nacionalno tada nije imalo važnost koju sada ima, pa se i ašikovalo, ali i udavalo i ženilo mnogo više sa onima «druge vjere».
Lijepo je bilo vidjeti toliko parova koji u isto vrijeme ašikuju, izloženi pogledima cijelog sela. A šta se to pričalo kada se ašikovalo? Danas to izgleda prilično smiješno, ali jedno normalno ašikovanje bi izgledalo ovako: Zdravo Maro. Kako si. Nema te ko kave! De ne zezaj. Eto me, mater me jedva pustila. Te uradi ovo, te uradi ono. Pa šta ćeš tamo, tamo se ništa pametno ne može naučit. Ne žuriš tako u crkvu, bogu se pomolit. Ko da nikada nije bila mojih godina. Pa dok sam se spremila, poradila kod kuće, ko da nije nedilja.
I Maro, baš mi te žao. Izdrži još malo. Nije ni meni lako. (Poslije toga bi se oboje zacrvenili. Nju bi uhvatila neka milina, jer joj momak misli o svemu, a ne odmah o onome, a on, jer jer je već na startu rekao ono što je kanio reći mnogo kasnije.)
Maro, oćeš li prisutra na divan?
Ge je?
Iva ide u prošnju.
U prošnju?! Lažeš!
Ne daju Ani za njega.
Vidjećeš da će ona otić. Pobjeće ko i druge. Nije prva.
Otkud ti znaš. Ti sve znaš. Kako si već sazno, kad si stalno na kopanju ko i sama.
Maro, ko da me ne znaš. Ja sam ti frajer. Belaj ipo. Do mene sve prvo dođe.
Ti frajer. Nemoj me nasmijavat.
Jeste l´ okopali?
Ostalo par redi u Njiverica. Pojeli nas komarci. Matika tupa. A vrućina?
Ana se bome brzo zacurila.
Oni se volu. Ko stvoreni su jedno za drugo. Odavno odaju. Svake su nedilje u selu. Eno je i sad sa Ivom. Svojiso je kod bandere. Pogledaj ih. (Marko se napadno okrenio i vidio tih dvoje golupčića koji su pričali ko čovjek i žena, previše ozbiljno za momka i curu).
Praviće svadbu za Svetu Anu. Ja ću ići. Meni je ona daljnja familija, a ti?
Oću, ako me Iva pozove. Drugovi smo, valjda me neće obić.
Maro, ja bi tebe nešto pito. Kanim se već dugo, al´ eto, nikako da te pitam.
De reci! (Jedva je čekala Mara da je to upita).
Maro, moja mater kaže da si ti fina cura. Priča o tebi sve najbolje...
A, šta ti kažeš?
Ti si lipa. Ti se meni... (znojio se, vrpoljio ko da će snit jajce, naglo bi mijenjao boju lica, vidjelo se da je zaljubljen do ušiju).
De reci, šta sam ja tebi, - insistirala je Mara. (neote se nagela prema njemu i dodirnila ga koljenima. Kroz njega prostruji nešto, nešto lipo što nije nikako znao objasniti. Pitao se samo, jel ona to namjerno ili neote. Volio bi da je namjerno, jer ako je tako, sigurno ga voli. Načas se ošamutio od dodira njenih koljena, pa zaboravi šta je trebao dalje reći, a ona đavo živi, tjeral - tjera svoje do kraja).
De reci, šta se ja tebi?
Nemoj me zezati, ako ti kažem.
Neću majke mi moje. S majkom se nikad ne kunem.
Nemoj misliti da sam ja kukavica. Ne smije joj pogledati u lice. A ni visoko ne smije gledati, pomisliće Mara da joj gleda sise. Ni nisko, to je još sramotnije. Ako sasvim dole, pomisliće Mara da je šmokljo i da nema hrabrosti. Nađe izgovor da gleda druge koji prolaze. Neki baš dobacuju. Idel´ to Marko. Kako ide zaljubljeni. Jedni baš bezobrazno: Kako vam ide? Mara je inače bila u suknji. Mater joj kupila neki materijal iz Austrije što prodaju Tolišanke, a neka je opet doljankuša to super sašila. Zapreg, da ga nema boljeg. Gore je imala neku košulju, šlinganu i izveženu u isto vrijeme, dukata dvaest i pet veliki i pedeset mali. Nije se našminkala, ma i nema šminke, jer joj to brane otac i mater, nije šminka za taku lipu i finu curu, samo bi je mogla naružit. Samo se malo tajno namaljala, da se bolje rumeni. Mladost je pucala iz nje. Mara je bila zgodna cura iako se to ispod suknje i nije najbolje moglo vidjeti. Grudi su joj se isticale kroz košulju, zna svako da su bile nedirnute, poštena cura, oči lijepe i vragolaste, kosa crna ko ispečena na suncu. Imala je dvaest i bila je «da pukne od zrelosti». Nekako ozbiljna za svoje godine.
Marko, de reci! - opet će Mara.
E sad ću ti reći, pa kud puklo da puklo. Maro, ti se meni sviđaš. Hoćeš li mi biti cura? – izustio je to na dušak ni sam ne znajući odakle mu toliko hrabrosti. I dok je on to izgovarao, vrpoljeći se, cipelom je «majke mi moje, nisam tio» - pravdao se Marko, nehotice nagazio po sandali. Njoj je to bilo drago. Znala je ona iz priče nje tetke Janje, ako te momak blago nagazi, znači da mu se sviđaš, a ako te jako nagazi, bjež od takvog, taj odmah oće «ono». Ovo je bilo nježno, samo ni ona nije znala je li to bilo namjerno ili neotice, ko ona maloprije.
Oprosti Maro.
Šta oprosti? – upita ona onako neodređeno.
Možda sam te nagazio jako. Bolil?
Ma nisi . Ne boli ništa. (U duši je željela i jače, ali ne ovdje , već negdje gdje niko ne vidi, u mrklom mraku, gdje se ni stid ne vidi. Bila je poštena, ali nije mogla protiv svojih 20 godina , svoga srca koje je s Markom nekako drugačije radilo , pa i s Markom, sa kojim je stala svega nekoliko puta, ali kojeg je baš iskreno begenisala).
Marko, kako si to lipo reko. Jel´ ti to stvarno? Cili svit zna da mi se sviđaš, samo neću to naglas vikat. Vidiš i sama da nas svi gledaju. Maro, a ja tebi?
Mater mi je već probala naći momka. Rekla sam joj: Mama, ja sam sposobna naći sebi momka. Ti si tražila sebi. (zamal nisam dobila pljusku). Mater mi je posebno zajebana. Otac, tu i tamo. On ne priča puno.
Maro, pogledaj me u oči. Ne vrdaj.
Čim sam stala sa tobom, znači da se i ti meni sviđaš. Ma ne moremo cilom selu ugodit. Marko, moraš i ti meni nešto reć. Jel´ ti misliš ozbiljno sa mnom. Bolje mi reci sad već kad bude kasno. Ja sam poštena cura i moram to znat. Kako ću kad me mater pita?
Maro, znaš mene. Ja ne znam lagati. Idem svake nedilje u crkvu i vjerujem u Boga. Vjenčaću se pred oltarom. Ono prid Matajzom samo reda radi.
Ja i ne bi mogla drukčije – izleti Mara - znaš kaki su moji zadrti. A i ljepše je. Ja ću vjenčić ostavit u crkvi.
I Maro, kaka će moja svadba bit. Maro, ako sve bude kako zamišljam, biće to svadba nad svadbama. Tri krave ću prodat da sve bude kako treba. Moja cura neće morat kupovat kombinovanu sobu, ja ću to kupit. Vidjećeš. Maro, koliko ćemo mi odat. Jel´ de , mnogi nam zavidu. Ima neki koji pričaju da sam ja bolji od tebe, a neki opet pričaju da si ti bolja od mene.
Marko, već sam ti rekla, ne more se cilom svitu ugodit.
Maro, do koliko smiješ ostat u selu?
Do prid mrak. Trebam do mraka namirit marvu i postavit večeru. Moje je da postavim , a mater je danas kuvarica.
Nama je muškim uvik lakše.
Blago vama. I šta bi dala da sam muško.
Šta bi , majke ti? Maro, idemo na «Ledo».
Joj Marko svi će nas gledat. U slastičarnu idu samo oni u farmericama.
To i oću. Neka nas vide. Šta se imamo koga stidit. – ušli su u neprekidan krug šetača i iskoračili kod majstora Mensura. Kod Majstora se tiskalo oko šanka. Vanilija je išla ko alva. Marko je izvadio šlajbok, da svi vide koliko u njemu ima crvendaća i sretno naručio:
Majstore, dva korneta vanilije. Za mene i ... – zamal ne reče – moju Maru.
Može , može! – tovario bi Majstor.
Izašli su vani i nježno lizali. Pravili su se nekako važni. Kraj njih je promicao jedan par od onih «slobodnijih», kumiše ih ali sladoled osta u kornetu, i tiho zamakoše «za školu». Mara ih oštro pogleda, ali tiho reče da samo Marko čuje.
Pogledaj one frajle. Stid je i sram bilo. Jadna joj mater. Pošalje je u selo , a vidi đe završi. Ništa u životu nije naučila. Vidila bi ona da sam joj ja mater. - izrekla je to na dušak. Poštenje je njeno iz nje naviralo, a u isto vrijeme je zamišljala kako bi ona, ne daj bože, išla sa svojim Markom iza škole i tamo radila, što se inače radi u mraku, gdje se stid ne može vidjeti. Ustidila se i na samu pomisao da je na to pomislila.
Za pola sata je već morala kući. Sunce je odavno zašlo i brzo bi se smrkavalo. Išla je sama, pružeći korak, jer tako rade čestite i vrijedne cure, sretna i zadovoljna jer je prvi put ozbiljno poašikovala. Pretresala je po glavi da li je bila pametna i da li je štogod rekla ili uradila što joj , takvoj čestitoj, nije dolikovalo. Bila je sretna jer je Marku rekla ono što je željela, a i zbog Marka jer je bio baš nježan i pažljiv. Stalno joj se vraćalo ono kad je nagazio na sandalu. Bila je sretna i zbog toga što će u utorak na divan, pa će opet, ali sada po mraku biti s Markom. Valjda će mater biti dobre volje, pa će je pustit, a i njoj je staroj još do divana. Matere inače moraju sve znat. Mučilo je i to kako će Ana pobjeć. Nije to lako. Šta će svijet reći. Hoćel´ je parok htjeti vjenčati zbog toga. Nije to baš sve kršćanski. I nju to ubrzo čeka. Ona neće puno godina ašikovat. Neće dozvolit da je Marko zavuče.
Marko je ostao još malo kod slastičarnice. Osjećao se važan i to je želio podijelit sa drugovima. Častio je limunadom, jer je poašikovao. Cijelo je selo vidjelo. Ostao je do prvog mraka da vidi kada će onih dvoje izaći iza škole. Žuljalo ga, hoćelo li stvarno onaj izaći okrečenih leđa, a ona učičkana kako se priča. Kao i svu dječurliju koji su išli u pratnju i njega je mučilo «ono». Šta bi bilo kad bi bilo? Kako bi to on. Da li bi više znao on ili ona, jer nikada to u životu još nije radio. Znao je samo ono što je dobro znao. Sramota i pričati. Za to mu nije trebala Mara uživo, već samo Mara u mislima. A može i ona frajla što je otišla iza škole. Malo se stidio, al´ i nije, jer Mara je njegova cura i ničija više. Donio je odluku da će kad – tad oženiti Maru. Ma i pobio bi se za nju, ako bi je ko mrko pogledo. Otišao je kući kad i svi pravi momci. Večerao je i zaspao sa osmijehom na licu. Sam sebi je čestitao što je danas ispalo baš onako kako je želio da bude. Poašikovati u selu sa Marom da cijelo selo vidi. Nije to mala stvar.
A prekosutra ponovo, na divanu, kad Ana đipi i pobjegne za Ivu. E, tada će ako bog da prvi put nasamo biti s Marom u mraku. Pa šta bog da.
Đuro Kesić - Pole
